Muhamed u Kuran ubacio “Sotonske Stihove” da li je Kuran đavolja reč ?

Da li ste znali da je poslanik Muhamed u Kuran ubacio “Sotonske Stihove” tj. stihove koje mu je dao đavo, a ne Allah.

„Sotonski stihovi“ su naziv za kontroverzne ajete koje je, prema ranim islamskim izvorima, prorok Muhamed ubacio u Kur’an, a koji su kasnije povučeni uz obrazloženje da ih je ubacio šejtan (đavo). Prema biografiji proroka koju su zapisali rani islamski istoričari poput Ibn Ishaka i al-Tabarija, Muhamed je u jednom trenutku, u želji da se pomiri sa svojim narodom u Meki, izgovorio stihove koji su veličali tri mekkanske boginje – Lat, Uzza i Manat.

Tada je rekao (stih iz sure En-Nedžm):

„To su uzvišene ždrebice. Njihovo posredništvo se zaista može očekivati.“

Ovi stihovi su naknadno izbačeni iz Kur’ana kada je Muhamed objavio da su mu ih „šejtani ubacili“ dok je mislio da prima objavu od Allaha. Kasnije je ovaj deo zamenjen ajetom koji poriče njihovu božansku vrednost.

Uklanjanje i opravdanje:

Nakon što su stihovi izazvali negodovanje kod njegovih sledbenika koji su verovali u jednog Boga, Muhamed ih je opozvao i objavio nove stihove:

„To su samo imena koja ste vi i vaši preci nadeli. Allah za to nikakav dokaz nije objavio.“ (Kur’an, Sura 53:23)

Taj manevar je izazvao pitanje među vernicima: kako je moguće da je prorok primio lažnu objavu i to ne od Boga, već od šejtana?

Ajet koji potvrđuje šejtansko mešanje:

U Kur’anu postoji stih koji mnogi tumače kao pokušaj opravdanja tog događaja. Reč je o ajetu iz sure Al-Hadždž (22:52):

„Mi nismo poslali nijednog poslanika niti verovesnika, a da šejtan nije nešto ubacio u njegov govor. Allah ukida ono što šejtan ubaci, zatim učvršćuje Svoje ajete – Allah je Sveznajući i Mudar.“

Ovaj ajet implicira da se šejtansko mešanje događalo i drugim poslanicima, ne samo Muhamedu. Time se pokušava relativizovati incident, ali istovremeno se otvara velika teološka rupa – kako neko može sa sigurnošću verovati u „božansku reč“ ako i šejtan može ubaciti stih koji izgleda isto kao ostali?

Hadisi i rani izvori:

Postojanje sotonskih stihova pominju mnogi rani islamski izvori:

• Ibn Ishak – najstariji biograf proroka
• al-Tabari – poznati islamski istoričar
• al-Waqidi – rani pisac islamske istorije

Svi oni beleže verzije događaja u kojima je Muhamed priznao da je u jednom trenutku bio obmanut i izgovorio stihove koje mu je ubacio šejtan. Kasniji islamski učenjaci su pokušali da diskredituju ove izvore, ali činjenica je da ih prenose najraniji i najugledniji autori islamske istorije.

Problem za doktrinu islama:

Ova priča ozbiljno podriva doktrinu nepogrešivosti Kur’ana. Ako je makar jedanput šejtan mogao da ubaci rečenicu u Kur’an, to znači da postoji mogućnost da se to desilo i više puta – bez da iko primeti. A ako Allah „ukida“ šejtanske stihove, kako znamo da ih je stvarno sve ukinuo?

Takođe, postavlja se pitanje: kako muslimani mogu reći da je Kur’an savršeno čuvan i nepromenjen, ako su ga menjali i brisali delove zbog sotonskog uticaja?

Zaključak:

Slučaj sotonskih stihova ostaje jedna od najvećih kontroverzi u islamskoj istoriji. Iako ga mnogi danas pokušavaju prikriti, izvori iz ranog islama jasno govore o incidentu koji baca sumnju na autentičnost Kur’ana kao savršene i božanske knjige. Ajet 22:52 dodatno podriva veru u čistoću objave, jer priznaje da se šejtansko mešanje ne samo dogodilo Muhamedu, već i drugim poslanicima.